White city

Jutro koje je pristiglo na perone železničke stanice mog grada, opravdalo je i ime koje nosi.

Beograd.

Bele ulice, beli krovovi, beli kaputi, sve je ukazivalo na beličastu manifestaciju koja će se ovih dana odžavati u gradu tradicije, uličnih svirača i modnih revija čije su piste bulevari, a vrsni manekeni moji sugrađani.

Inače nisam ljubitelj tekstova o godišnjim dobima, ali pomislila sam kako bi velika šteta bila da bar delić mog belog entuzijazma ne prenesem na one koji ga sami ne mogu doživeti.

Temperatura je prošišala prizemlje i nastavila se spuštati na neki peti stepen ispod njega zaboravivši da beograđani za to ne mare, pa verujem da je i sama bila zaprepašćena kad ih je ugledala na ulicama kako doprinose magiji koju je ovaj dan u Beogradu odlučio da nam ispriča.

Pogled se zaustavlja na mom psu koji bezbrižno, sklupčan drema na svojoj teritoriji. U pitanju je crna pudla po imenu Žana i ona će biti jedino crno u moru belila sa kojim ću vas danas suočiti.

Kako sam večiti zaljubljenik u kontraste, stavih povodac Žani i krenusmo moja crna pudlica i ja da unesemo malo kontrasta u ovu belu čaroliju.

Ona je iz zgrade izletela prva vukući mene za sobom. Vukla me je još dugo, jer ja sam poželela natenane da nahranim svoja čula, što nije bio i njen cilj. Kako nismo delile ciljeve, Žana je puštena sa povodca da samoinicijativno prkosi beloj čaroliji dok sam ja negde sa strane posmatrala ovaj pozorišni komad.

Kalemegdan je bio prazan, eventualno se naišao još poneki režiser koji je svoje glumce puštao da maestralno izvode svoje role, ali upravo ta pustoš koja je vladala beogradskom tvrđavom i te staze po kojima niste mogli naći tragove ljudskih stopala su činile od nje netaknuto umetničko delo.

Kako su prsti već prijavljivali sistemsku grešku, a Žana se potpuno stopila sa Beogradom ne čineći više kontrast, uputile smo se ka našoj prvobitnoj tački. Projurile smo kroz Knez Mihajlovu i sve što sam videla je samo dokaz da vas na početku nisam slagala. Ljudi je bilo kao što ih obično ima jednog aprilskog dana! Doduše, kretali su se užurbanije, držali su se zajedno, priprijeni jedne uz druge, zagrljeni više nego inače. Da li se to zimi više volimo?

Na samom kraju Kneza, dobro poznati duo svojom pesmom je dirigovao pahuljama koje su padale strogo po nametnutom tempu i činilo se kao da ih ni jedna od njih ne dodiruje.

Ako budete u mogućnosti ove ili bilo koje druge zime, pridružite se idiličnoj atmosferi belih putnika koji su svojim prisustvom ovog jutra počastili grad sa dušom.

Beli grad.

Beograd.