“Zanovetalo jedno, prećuti nekad nešto”, rekao je
A ja bih i prećutala
Ali plašim se da neizgovorene reči
Prave galomanske nevolje
Nesanirane glavobolje
Žive rane natopljene solju.
Ne volim ja njegovo namršteno čelo
Skupljene oči koje me prekoravaju
Usne spremne da ispljunu rafal lekcija
No flastere sam istrošila
Pa ne mogu savladati bujicu zamerki
Koje samoinicijativno utopljavaju njegovo strpljenje.
A da ga volim
Volim ga
Sam Bog zna koliko
Presušila bih sve okeane kad bi samo i pomislio da ode
A kada bi otišao
Napravila bih sopstvenu Severnu Koreju
Uvredila koga ne bi trebalo
I dostojanstveno prihvatila stradanje.
Odljuti se on
Al’ ne odljutim se ja
Na sebe
Svoju nepromišljenu glavu
I rđavi temperament
Pa se do kasno u noć svađam
Sa sopstvenim razumom
Suludim idejama
Neargumentovanim mislima
Napravim čitavu zbrku
Samoj sebi nerešivi rebus
Paradigmu.
Dođe opet
Ne seća se onog što ja pamtim
Zagrli, poljubi
Na trenutak i slomi moje nemire
Al’ drže se oni.
Kaže da me istinski voli
I tada znam
To je jedina stvar koju mu zameriti ne mogu
Jer nesumnjivo
Istinu govori
I istinski voli
Mene
Ako ne i više
Nego što volim samu
Sebe.
knjiskimoljacc 